Pobuna u kragujevačkoj kulturi (3)

Kragujevačka agencija za izvođačku umetnost i umetničko obrazovanje “Tekiart” najavila je za ponedelak, 12. jun, premijeru opera “Maratonci” na sceni Knjaževsko-srpskog teatra. Operu je komponovala Isidora Žebeljan, a reditelj će biti Vladan Đurković, dok će se kao dirigent pojaviti Premil Petrović.

Osim “Tekiarta” kao koorganizatori se pojavljuju Internacionalni festival “Isidora Žebeljan” i Knjaževsko-srpski teatar. I to će biti treća opera premijereno izvedena u prethodnih mesec i po dana.

Kragujevačka Muzička škola je krajem maja na sceni Pozorišta za decu izvela  premijeru opere-bajke Petra J. Krstića „Snežana“ u režiji  glumca Miloša Krstovića i izvođenju Operskog studija ove škole, a Muzički centar je, da se podsetimo, krajem aprila producirao i izveo malu komičnu opersku predstavu “Uobraženi bolesnik” ili “Engreta i Don Kilone”, Leonarda Vinčija u inscenaciji Filipa Rotonda, te najavio stalnu kamernu opersku scenu od jeseni u saradnjji sa Italijanskim kulturnim centom, Pikolo teatrom iz Trsta i Knjaževsko srpskim teatrom.

Šta se ovo dešava? Otkuda sada Kragujevac postade meka operske umetnosti, pitaju se svi koji prate muzičke događaje u Kragujevcu, tim pre što se zna da produciranje operske predstave nije nimalo jeftino, niti jednostavno za organizaciju? Imamo li dovoljno pevača, imamo li prostorne uslove, salu koja nije gluva, orkestre, dirigente, korepetitore, organizatore..?

Prošlo je doduše više od 20 godina kada je kragujevačkoj “Svetlosti”  dala intervju prof. dr Milena Dragičević Šešić prepoznata i tada i sada kao jedna od onih  koji se bolje razumeju od većine u kulturnu politiku. U to vreme (2001. godine) ona je bila rektorka Univerziteta umetnosti u Beogradu i član ekspertskog tima koji je pomagao Ministarstvu kulture da definiše nove projekcije državne kulturne politike.

Profesorka Šešić je tada za “Svetlost” rekla nešto što je bilo dosta interesantno.

• Meni se čini da Kragujevcu preti problem – nesagledavanje realnosti ekonomske i političke. Kad to govorim mislim na sledeće. Kragujevac je grad koji hoće da ima Univerzitet. I ima ga. Ali on hoće da jača i njegovu kulturnu dimenziju, i razmišlja tako da kroz Fakultet muzičkih umetnosti razvija i operu, a pri tome je i pozorište u krizi… Ne može Kragujevac više da kaže, bez obzira što je “Zastava” umrla i što je cela industrija umrla: “Mi hoćemo da pravimo operu”. To je nerealno.

Šta se, dakle, stvarno promenilo za 20 godina? Da li smo privredno i kulturno narasli toliko da sada možemo da produciramo čak tri opere za mesec i po dana, odnosno da imamo više različitih operskih producenata, uz gore nabrojane i Operu Novu? Vratićemo se tim pitanjima, ali prvo da se osvrnemo na događaje iz prethodnih par meseci.

 Naime, naporedo sa ovim premijerama, poslednjih meseci se zahuktao sukob između Muzičkog centra i “Opere Nove”. Muzički centar je, da se podsetimo, gradska ustanova za kulturu osnovana sa ciljem uspostavljanja institucionalne organizacije muzičkog života grada kao delatnosti od opšteg kulturnog interesa, dok je ”Opera Nova” udruženje, koje pripada takozvanoj nezavisnoj kulturnoj sceni osnovano sa ciljem postavljanja i utemeljenja kamerne operske scene u Kragujevcu, okupljanjem uglavnom kragujevačkih snaga. “Opera Nova” je od 2018. godine producirala četiri kamerne opere, poslednja je tango opera “Maria de Buenos Aries” sa kojim je krajem maja gostovala i na sceni Muzičkog centra Crne gore.

Sukob je počeo objavom Muzičkog centra krajem aprila da će se od jeseni u saradnji sa Italijanskim kulturnim centrom i Pikolo operom iz Trsta pojaviti kao organizatori prestava kamerne opere u Kragujevcu, te uspostaviti redovni repertoar. U zavisnosti od toga ko je davao izjavu o tome, da li direktorka Muzičkog centra Jelena Stanić Stefanović, Gabrijel Ribis, osnivač Pikolo opere iz Trsta ili Miljan Bjeletić, gradski većnik za kulturu, u medijima su se pojavile formulacije da će „od jeseni kulturna scena u Kragujevcu biti obogaćena kamernom operom“, da je „prepoznata potreba da se kragujevačka kulturna scena obogati kamernom operom“… i slično.

Sam g. Ribis je izjavio da je „srećan što može da predstavi kamernu operu u Kragujevcu“, a   gradski većnik Miljan Bjeletić, inače naveden u medijima kao jedan od inicijatora ove ideje, izjavio je da je cilj povezivanja Muzičkog centra i Italijanskog kulturnog centra na poslovima organizacije kamerne  opera – stvaranje budućeg  „kontinuiteta kamerne opere“ na sceni Knjaževsko-srpskog teatra koji je takođe, uključen u proces kao partner.

 Ove izjave uznemirile su ne samo članove Udruženja “Opera Nova”, već i one koji decenijama unazad, svojom inicijativom, svojim entuzijazmom i u saradnji sa različitim ustanovama, pa ponekad i sa samim Muzičkim centrom pokušavaju da izdejstvuju stalnu opersku scenu u Kragujevcu.

 Udruženje „Opera Nova” na čijem je čelu akordeonista Miljan Beloica, inače zamenik direktora Muzičke škole u Kragujevcu najglasnije je reagovalo na sukob objavljujući otvoreno pismo Muzičkom centru na mrežama. Sadržaj ovog pisma do sada je manje više poznat. U njemu se insistira na „nekolegijalnom ponašanju“ Muzičkog centra, ignorisanju onoga što je do sada uradila „Opera Nova“, „plasiranju netačnih i nekorektnih informacija“, „preuzimanju tuđih zasluga i kopiranju tuđih ideja i vizija“, te nametanju rivalstva, tamo gde ne bi trebalo da ga bude.

Inače, “Opera Nova” se pojavila na gradskom Konkursu za sufinansiranje i finansiranje projekata u kulturi upravo sa projektom „Razvoj operske scene u Kragujevcu – FAZA 2 i formiranje muzičko-dramskog ateljea Opere Nova“, koji je formalno dobio sredstva, ali višestruko umanjena i nedovoljna da se taj projekat ostvari. U svom „otvorenom pismu“ „Opera Nova“ je pozvala gradsku upravu za kulturu da posreduje, da organizuje sastanke, da „traži modalitet“ funkcionisanja opere u Kragujevcu, a zahteva se i jasna podela posla, komunikacija među muzičkim stvaraocima i organizatorima, udruživanje resursa a ne deljenje. Grad se ovoj inicijativi do sada nije odazvao.

„Operi Nova“ pružili su podršku i drugi organizatori muzičkog života u Kragujevcu, među njima operski solo pevač i sada redovni profesor na FILUM-u Vojislav Spasić koji je svojevremeno predstavljan kao „direktor kragujevačke opere“, dirigent Nemanja Mitrašević koji je svojevremeno sa orkestrom Šlezingler, Kragujevačkim simfonijskim orkestrom i drugim ansamblima realizovano hvaljene koncerte, Jovana Radovanović iz udruženja „Convivium muzikum“, Udruženje TELOK, Studentski kulturni centar… U njihovim pismima i komentarima podrške između potencira se  to da je svako „preuzimanje posla“ od strane Muzičkog centra (Orkestar harmonika, Simfonijski orkestar, sada kamerna opera…) do sada dovodilo do urušavanja onih koji su se time bavili pre nego što se Muzički centar u sve uključio. Po mišljenju ove strane problem je što gradska uprava u delu kulture guši pluralizam muzičkih ponuda koje dolaze sa nezavisne scene i sve pokušava da organizuje pod krovom Muzičkog centra, usmeravajući u tom pravcu skoro sve resurse i  novčane i nematerijalne.

U razgovoru za Radio Zlatousti i Glas Šumadije Jelena Stanić Stefanović, direktorka Muzičkog centra je rekla da su aktivnosti najavljene za jesen oko kamerne opere „novi vid koncerata i nova forma“ te da je na osnovu dosada organizovanih koncerata i projekata vezanih za operu i operski program kamerna opera Muzičkog centra Kragujevac logičan sled događaja. Kao odgovor „na sva naša pitanja“ ona je izlistala redosled svih opera koje su ikada organizovane u Kragujevcu, počev od opere „Trubadura“ izvedene još 1977, 33 godine pre osnivanja Muzičkog centra, preko opere „Na uranku“ iz 2007…

Od 2010, kada je osnovan Muzički centar, po njenim rečima „počinje kontinuitet na održavanju opere“: najpe je to bila rimejk opera „Na uranku“(2010), a usledili su „Travijata“(2010), „Teodora“ (2016), „Dedona i Enej“ (2018), „Figarova ženidba“ (2019) „Marko Antonije i Kleopatra“ (2021) „Maestro di capelo“ (2022) i „Uobraženi bolesnik“ (2023).

Ako izuzmemo činjenicu da se na ovom spisku ne nalaze kamerne opere koje je organizovalo Udruženje „Opera Nova“, iako se recimo u Izveštaju Muzičkog centra za 2022. pominje njihova saradnja sa „Operom Nova“ tokom te godine na operi „Kralj Artur“, problem je i u tome što je većina ovih opera bila privatna inicijativa nezavisne kulturne scene, koja sa Muzičkim centrom nije imala ništa.  Tako je, recimo, „Trubadura“ organizovao prof. Milan Nešić, dugogodišnji direktor Muzičke škole, „Didonu i Enej“ Muzička omladina Kragujevac u kojoj je tada bio Miljan Beloica. Neke od pomenutih „opera“ i nisu bile prave opera, već koncertno izvođenje operskih arija, ili nešto treće.

Inače, direktorka Muzičkog centra pojasnila je da će „kontinuirano izvođenje kamerne opere“ i saradnja sa Gabrijelom Ribisom kao rukovodiocem kamerne opere pri Muzičkom centru, do kraja ove godine, „biti realizovano kao deo koncertne sezone“.

Miljana Beloicu je, čini se, najviše zabolelo što se organizacija kamerne opere u Kragujevcu kojim se bavila Opera Nova prethodnih godina „oduzima“ kragujevačkim stvaraocima i poverava čoveku koji nam dolazi iz Italije Gabrijelu Ribisu, inače kragujevačkom zetu.

• Zašto neko promoviše javno ideju rivalstva, dodatnih podela i pravljenja nekakve konkurencije, pita se Beloica.
• Prvo kome? Dalje, sa čim i sa kim? Kragujevčanima u Kragujevcu? Toliko suštinskih problema. Koliko pratim umetničku scenu, svi ti raniji umetnički događaji u najvećem broju slučajeva su se zasnivali na entuzijazmu pojedinaca koji su okupljali ljude oko ideja da se napravi nešto dobro, jer ništa zapravo sistemski nije postojalo, iako je možda pisalo da postoji na nekom papiru. Setimo se Miloja Nikolića, na primer. Znam da je Vojislav Spasić ulagao mnogo napora. „Didonu i Enej“ je producirala Muzička škola sa Muzičkom omladinom. „Teodora“ je oratorijum, nije opera, ali to je već stručnost u pitanju. Ako je pokroviteljstvo jednako produkcija, onda definitivno nisam u pravu. Ako se pozajmljivanje pulteva računa u organizaciju događaja, onda sam ja taj koji greši. Mnogo tu ima svačega još. .

I to nas opet vraća pitanjima sa početka teksta. Šta se ovo dešava na muzičkoj i operskoj sceni grada Kragujevca? Da li smo zaista toliko ekonomski i muzički jaki da na sve strane produciramo ne samo opere nego i brojne muzičke festivale? Poslednji, ali i prethodni  konkursi za finansiranje i sufinansiranje projekata i manifestacija u kulturi otkrili su nam je da grad Kragujevac želi da podrži u Kragujevcu: Internacionalni festival umetnika harmonike, Internacionalno takmičenje mladih harmonikaša, Internacionalni festival kamerne muzike “Convivium Musicum”, Internacionalni festival “Donne in Musica”, Internacionalni festival “Isidora Žebeljan”, Internacionalni džez festival Kragujevca, Međunarodni festival horova i vokalnih anasambala koji je bijenalan, Arsenal fest, Pakerijadu, “VIBE festival”, Festival “Bike & Rock”,  Festival nove narodne pesme “Dragiša Nedović”, Internacionalni muzički festival i tamičenje “Srce Srbije”,  Estam World music festival Studentskog kulturnog centra (koji ove godine nije dobio podršku, ali jeste prošle godine)  i Memorijalni festival “Ludi Rakun” (ovaj poslednji je samofinansirajući)!

Da li je zaista realno imati 14 muzičkih festivala u Kragujevcu uz organizaciju koncertne sezone, produkciju opera, i podršku samostalnim koncertnim projektima?

Pišući nedavno medijima Stefan Milivojević, predsednik Udruženja  sa širokim spektrom ciljeva iz oblasti kulture i umetnosti “TELOK” tvrdi da nije,  nabrajajući troškove koje imaju organizatori događaja. Po tom “cenovniku”  angažovanje domaćih izvođača je od 30.000 do 100.000 dinara, a inostranih od 58.000 do više stotina hiljada, kamernog ansambla 50.000 i više, orkestara od 300.000 do million dinara! Plus iznajmljivanje sale, putni troškovi, prenoćišta, obroci, dizajniranje i štampanje plakata, programa, marketing, snimanje i fotografisanje, cveće…

Među važnim pitanjima na koje upućuje kritika kragujevačke kulturne politike je i ono koje se tiče  decentralizacije kulture u Kragujevcu i otvaranja prostora za slobodno stvaralaštvo. Kragujevački slobodni stvaraoci organizovani u nezavisnim udruženjima i projektima pokušali su pre nekoliko godina da uspostave “Kreativnu mrežu” ustanova kulture i nezavisne produkcije, ali su bili ometeni, kako se tada tvrdilo upravo od gradske uprave koja to nije podržala. Zbog čega? Kome nije u interesu da se ujedine kragujevački interesi na dobrobit i stvaralaca i publike?

Čak su i osnivači Zavoda za proučavanje kulturnog razvitka smatrali da “država odnos prema kulturi pokazuje njenim finansiranjem”. Broj nezadovoljnih kulturnih radnika u Kragujevcu, pre svega finansiranjem, a potom i drugim stvarima, pokazuje da je ovaj odnos države prema kragujevačkoj kulturi upitan. Otuda “pobuna” u kragujevačkoj kulturi. Sa druge strane i u gradskoj upravi su u pravu kada kažu da im nezavisni stvaraoci i udruženja dolaze sa visokim očekivanjima pogotovo kada je reč o novcu.  Nezavisna scena takođe mora da nauči da nađe druge izvore finansiranja osim gradskog budžeta.

          

Piše: Gordana Jocić

Fotografije: Opera bajka „Snežana“, Ana Brzaković