Informacija da je i ukrajinska vojska koristila srpsku municiju, odnosno minobacačke granate (M73HE), proizvedene u Krušiku u borbenim dejstvima protiv proruskih snaga u Donbasu, kako prenosi portal Arms voč, ne predstavlja veliko iznenađenje. Barem ne za bolje poznavaoce oružarskog biznisa, tim prre što je gotovo izvesno da je reč o minamana koje su, opet posredstvom firme GIM, najpre, 2016., izvezene u Ujedinjene Arapske Emirate. Javna je tajna, s druge strane, da Emirati i Saudijska Arabija koje su poslendjih godina najveći kupci srpskog naoružanja i vojne opreme, nisu korisnici oružja “istočnog sistema “ (ruskog, srpskog i bugarskog), niti bi im Amerikanci to dozvolili, već da kupljeno srpsko oružje, uz posredovanje i dobru zaradu američkih komapnija, isporučuju koalicinom partnerima na Bliskom istoku, ili ga preprodaju drugim zemaljama, u konkretnom slučaju – Ukrajini.
Domaći trgovci oružjem su tu navodno čisti, pošto od Emirata i Saudijske Arabije dobijaju sertifikate “krajnjeg korisnika”, a sve to, tvrde poznaoaci ove problematike, ne bi mogli da i zemlja prodavac i kupci tog oružja nemaju podršku SAD, bez čijeg znanja i saglasnosti srpska vojna industrija, izvesno, na Bliski istok ne bi mogla legalno da izveze ni jedan jedini metak, i bez čije saglasnosti ni Emirati i Saudijska Arabija ne bi smeli da to oružje preprodaju koalicinim partnerima i drugim zemljama. Da ne kupuju srpsko, Emirati i Saudijci bi oružje kupovali od drugih prodavaca. Bugarskih, na primer, što već i čine. Stručna javnost ipak smatra da da bi i za zemlju i za domaću vojnu industriju bilo bolje da srpsko oružje na Bliski istok prevashodno izvozi državna kompanija Jugoimport SDPR . Sve bi, veruju, bilo transparentnije, ali i mnogo korisnije za srpsku vojnu industriju koja, kako to pokazuje slučaj Krušika, trpi veliku štetu u poslovnim aranžmanima sa privatnim trgovcima oružjem bliskim vrhu državne vlasti i vladajućoj Srpskoj naprednoj stranci.
Bivši direktor Zastave oružja Dragoljub Grujović podseća da su se privatni trgovci oružjem u Srbiji, mahom ljudi iz Državne i Vojne bezbednosti, pojavili 1993, a da je do tada jedini izvoznik naoružanja i vojne opreme bila državna kompanija Jugoimport SDPR, koja je od ugovorene vrednosti isporučene robe inostranim kupcima uzimala proviziju od tek 2,16 odsto, dok je ostatak profita vraćala preduzećima čije je proizvode prodala, čime je država obezbedjivala razvoj vojne ndustrije. Od 1993., kad su u oruđarski biznis ušle privatne kompanije, do 2005. izvoz domaćeg naoružanja i vojne opreme, prema rečima našeg sagovornika, nije bio pod civilnom kontrolom, ali Zastava oružje, na primer, nikada nije bila oštećena saradnjom sa privatnim trgovcima.
- Od 1996., kad sam ja počeo da se time bavim, nijedan trgovac oružjem nije imao povlašćeni status u Zastavi. Uvek smo znali konačnu cenu po kojoj kupac kupuje naše proizvode, a bili smo upoznati i sa time kolika će da bude njegova provizija. Slobodan Tešić je robu od nas počeo da kupuje početkom 2000-tih i poslovni aranžmani s njime su, što se nas tiče, bili u potpunosti regularni, a fabrika je uvek imala profit od izvoza koji je realizovan preko njegovih kompanija, kaže Grujović, napominjući da je Tešić i 2003. imao sertifikat kojim je garantovano da će oružje da završi kod krajnjeg kupca, odnosno u Nigeriji, a ne u Liberiji, kako se docnije ispostavilo, ali da se ne zna ko mu je i na koji način izdao taj sertifikat, pošto početkom 2000-tih nije bilo civilne kontrole izvoza naoružanja i vojne opreme.
Posle afere Orao, država je 2005., donošenjem novog zakona o proizvodnji i prometu naoružanja i vojne opreme, izvoz oružja stavila pod civilnu kontrolu, koja je podrazumevala da izvozne dozvole izdaju četiri ministarstva, zatim da prodavac mora da obezbedi sertifikat krajnjeg korisnika, kojim kupac oružja garantuje da će kupljeno oružje da završi na navedenoj destinaciji, odnosno državi, a da to, preko ambasadrora u državama u koje se roba izvozi, proverava Ministarstvo spoljnih poslova. Slobodan Tešić je pd 2003. do 2013. bio na “crnoj listi” Ujedinjenih nacija, firma GIM, ukoliko je postojala, do pre koju godinu nije bila u oružarskom biznisu, kojim se, medjutim, bavilo i bavi nekoliko stotina privatnih trgovaca oružjem. Danas ih je registrovano oko 400, a ako je suditi prema poslednjim dešavanjima u Krušiku povlašćeni status ima tek nekoliko, a medju njima jedna firma iz Ujedinjenih Arapskih Emirata koju predstavlja Kragujevčanin Rade Gromović, famozni GIM, kojeg je u pregovor ima o kupovini mina od Krušika, predstavljao otac ministra unutrašnjih poslova Nebojše Stefanovića – Branko Stefanović I dve firme Slobodana tešića.
Tešića je, 2013. godine, u oružarski biznos vratilo Ministarstvo odbrane, kojem je na čelu bio Aleksandar Vučić.U martu te 2013., naime, u Ministarsvu odbrane Srbije održan je sastanak srpske i libijske delegacije, kojem su (sastanku), kako se docnije saznalo, pored ostalih, prisustvovali i Slobodan Tešić, koji je u to vreme još uvek bio na “crnoj listi” UN, i zamenik ministra odbrane Libije Haled Al Šarifi, za kojeg se kasnije doznalo da je 2003.godine bio uhapšen zbog veza sa islamistima, te da je izvesno vreme proveo u zatvoru američke Centralne obaveštajne službe (CIA-e). Al Šerifi je tada posetio i Zastavu oružje, gde je, na oduševljenje organizatora te posete, u jednom od fabričkih tunela demonstrirao svoje pucačko umeće.
Do dolaska Tomislava Nikolića za predsednika Srbije i Aleksandra Vučića na funkciju ministra odbrane, Slobodan Tešić nije bio tako omiljen u državnom vrhu Srbije. Naprotiv, država Srbija je, početkom 2009., uz pritiske spolja, sprečila izvoz Zastave oružja i čačanske Slobode, u vrednosti od oko 50 miliona dolara u Libiju, zbog toga što je taj poslovni aranžman bila ugovorula kompanije Melvale, iza koje je stajao Slobodan Tešić, koji je tada bio pod sankcijama UN.