Dva su razloga zbog kojih zelim da se obratim Kragujevackoj javnosti ovoga puta. Prvi je stvarnost, ozbiljnost i opasnost Korona virusa, a drugi je neviđeni napor i požrtvovanje kojim je bolničko osoblje Kovid centra u Kragujevcu izloženo svakoga dana.
Moram da priznam da sam i sam bio pomalo skeptičan kada je bila reč o Koroni, činilo mi se kao da je to nekakva platforma za političko nadmetanje više nego stvarna pandemija. Vrlo dobro znam da su mnogi tako mislili, a i dan danas tako misle. Protesti koji se stalno odvijaju širom zemlje a i sveta to lepo dokazuju. Ali virus se nije šalio, i napao je i mene, pa sam završio pozitivan. Simptomi su bili vrlo blagi u početku, pa sam mislio da ću se rešiti virusa uzimajući brufen, paracetamol i vitamine. To je bila greška!
Umesto da sam odmah otišao u Kovid centar, ja sam to uradio tek posle četiri-pet dana. I kada sam se našao tamo, testovi i snimci su pokazali da sam dobio upalu oba plućna krila. E sada su simptomi postali mnogo ozbiljniji. Temperatura me je bukvalno izjedala iznutra i slabila do nepoznatih granica. Bio sam konstantno iscrpljen, teško sam disao, a i najobičniji odlazak do toaleta bio je pravo stradanje. Uz sve to imao sam nesnosan kašalj koji me je još više lomio.
Da samo napomenem uz put, da sam ja sportista koji nije propustio trening u zadnjih 35 godina. Iako izuztno snažan, fizički spreman, bez imalo sala, i (za čudo) odličnom krvnom slikom od samog početka, ja sam kao takav doživeo potpun fizički slom! E sad samo zamislite kako je bilo velikom broju pacijenata koji su bili u poznim godinama, fizički slabi i gojazni… Ja sam izasao posle 10 dana, većina ih ostaje po tri-četiri nedelje, jer virus takođe napada sve ostale organe pa su mnogi imali problema sa srcem, stomakom, krvnom slikom, plućima i dijabetisom.
Ovo sve pišem samo da vas podsetim da su kovid bolnice pune, pacijenti stizu non-stop, ljudi strašno pate od virusa koji je izuzetno otporan, istrajan, napada sve organe i jednostvano jede čoveka iznutra. Za sve neverne Tome, koji ne veruju u virus, neće da nose maske i poštuju preventivne mere: „Ovo je ozbiljan virus koji ubija. Ne šalite se, čuvajte sebe i druge. A ako meni ne verujete, koji sam tek izasao iz bolnice, pođite sami tamo da se uverite u vaše teorije ’zavere’”.
A sada nekoliko reči o neviđenom požrtvovanju i svakodnevnom naporu koje medicinsko osoblje daje svojim pacijentima, a pogotovu sestrama. Kada se jednom nađete zakovani za bolnicki krevet u kome provedete bar 23 sati na dan, postane vam jasno kolika je uloga medicinskih sestara u vašoj nezi. Bez njih, prosto rečeno, ne biste preživeli. Od kada dodju u smenu, one su u skafanderima, potpuno izolovane od spoljnog prostora. Oblačenje tog specijalnog zaštitnog odela i skafandera je komplikovan proces u kojemu učestvuje nekoiko ljudi. Jednom obučene, kostim i skafander ne skidaju do kraja smene. Žeđ, potreba da se ide u toalet, to sve mora pričekati do završetka smene…
A smena? To je priča za sebe. Sestre bukvalno ne idu, one trče non-stop. Kad imate pet-šest sestara na 70 pacijenata, koji pate i kojima uvek nešto treba, hodanje postane mislena imenica. Kod vecine pacijenata tri-četiri puta dnevno, a kod nekih pacijenata i do 10 puta na dan treba dati terapiju. Često se bromile zapuše, vene ne propuštaju lek, treba ih pročistiti. Nekada i vene pucaju treba naći novu. Kod mnogih pacijenata, pogotovu gojaznih i dijabetičara naći venu je prava noćna mora. Ali, one moraju, moraju da nađu venu koje skoro da nema, pročiste zpušene bromile, vade krv za analizu, daju insulin dijabetičarima, menjaju terapije koje su uvek na vreme uključene i isključene…
A to nije sve. One isto tako moraju da presvlače i čiste one pacijente koji to ne mogu sami (znate o čemu pričam), menjaju im posteljinu, pelene, jastučnice, podižu ih na gore kako bi lakše disali, pričaju im, teše ih, obećavaju, bude nadu u bolje… I dok sve to rade trčeći. Često čujete kako neki nepristojni pacijenti urlaju, psuju ih, svađu se sa njima… Sve to treba izdržati, odraditi, a u isto vreme biti ljubazan, ohrabrivati pacijente, naći lepu reč za svakakoga, čak i za one nepristojne…
I pitate se, zasto bi to neko radio? Svi znamo koiko su one plaćene, tako da novac sigurno ne moze da bude motiv za tolike žrtve. Pa šta je to onda što im daje snage i volje da dan za danom, već 12 meseci bez odmora, uđu u Kovid centar, izoluju se u specijalnom odelu i skafanderu, i bez pauze krenu da pomažu, da teše, da ohrabruju, da leče i izleče. To je ona prava ljubav, o kojoj su samo pesnici pisali, ona nesebična ljubav koja se daje bez potrebe da bude uzvraćena, ljubav prema svim ljudima, prema svetu, prema životu koji nam je svima isti.
Za takvu ljubav sposobni su samo heroji, koje sam eto imao sreće da upoznam u Kovid centru C4 u Kragujevcu za vreme mog oporavka od veoma opasno virusa. Iskoristio bih za kraj priliku da se od srca zahvalim herojima sa C4 od koji sam dobio neizmernu negu, pažnju i ljubaznost, i koji će mi ostati u najlepšem sećanju do kraja zivota.
Dr. filozofije Nebojša Jocić