Pre dve godine, 16. februara, mediji su izveštavali da se „Kragujevac probudio“. U šetnji je, prema proceni organizatora i posmatrača bilo oko 7.000 ljudi, a sa Kragujevčanima su šetali dr Ljiljana Mijatović i Dušan Teodorović, bili su tu Biljana Lukić i Ogi Radivojević, pa Nikola Kojo… Svetleli su mobilni telefoni… Delile su se „vešalice“ za odelo… Bračni par je fotografisao kolonu da „pošalje detetu, studentu u Beogradu…“
Zabeleženo je i da je Slobodan Boba Stefanović, koga je nedelju dana ranije privela policija jer je nosio maketu vešala, pročitao je zahteve koje uključuju većinski izborni sistem, načine borbe protiv korupcije, da lokalne samouprave biraju načelnike policije… Biljana Lukić je podsetila na Savamalu, helikopter, kada je u nerazjašnjenoj saobraćajnoj nesreći nastradala žena… Nikola Kojo je bio kratak, ali su okupljeni, kao u pozivu na bis, na kraju skandirali – Nikola, Nikola…
Srpski narod se jezivo poneo prema sopstvenoj budućnosti pre dve godine dok su trajali protesti. Ne samo da većina ljudi nije shvatila da je to poslednja prilika da se izbegne slom svih društvenih vrednosti u kome sada živimo, nego ih u svom kukavičluku to uopšte nije ni zanimalo. Sedam hiljada ljudi za Kragujevac nije neka impozantna brojka, devedesetih je u određenim situacijama na ulici bilo i višestruko više, međutim ima tu par stvari koje su posebno poražavajuće. Prvo činjenica da je mnogo ljudi izašlo na ulice, a onda nakon nekoliko nedelja prestalo sa tim pre nego što je posao završen. Drugo, jedne subote smo imali protest sa recimo tri hiljade ljudi, tu se dogovorili da se u ponedeljak dođe ispred skupštine grada kako bismo tražili ostavku gradonačelnika. Došlo je nas trideset. Da li su ljudi ovde zaista toliko glupi da su mislili kako će oboriti tiraniju mafije ako se dvaput prošetaju ulicom? Sada smo postali nekakva balkanska mešavina Kolumbije i Belorusije i pitanje je da li će se i kada ponovo pružiti prilika da se nešto promeni, s obzirom na epidemiju koja onemogućava okupljanje velikog broja građana. Ukoliko u neko dogledno vreme do toga dođe imam poruku za sve koji ovo pročitaju, ukoliko takvih uopšte ima: nemojte izlaziti na ulicu ako niste spremni da uradite sve što je potrebno kako bi režim bio oboren, tako ćete mi ponovo samo traćiti vreme.